BEOGRAD - POSLOVNO-TURISTICKI VODIC

 

 

 

Београд је главни и највећи град Србије. Један је од најстаријих градова у Европи. Прва насеља на територији Београда датирају из праисторијске Винче 4.800 година пре нове ере. Сам Београд су основали Келти у 3. веку пре н. е, пре него што је постао римско насеље Сингидунум.[2][3] Словенско име „Белиград“ први пут је забележено у 878. године. Београд је главни град Србије од 1403. године и био је престоница разних jужнословенских држава од 1918. па до 2003, као и Србије и Црне Горе од 2003. до 2006.[4]

Град лежи на ушћу Саве у Дунав у централном делу Србије, где се Панонска низија спаја са Балканским полуострвом. Број становника у Београду према попису становништва из 2002 је износио 1.576.124.[1] Највећи је град на територији бивше Југославије и по броју становника четврти у југоисточној Европи после Истанбула, Атине и Букурешта.

Град Београд има статус посебне територијалне јединице у Србији са својом локалном самоуправом.[5] Његова територија је подељена на 17 градских општина, од којих свака има своје локалне органе власти.[6] Београд заузима преко 3,6% територије Републике Србије, а у њему живи 21% укупног броја Срба (не укључујући Косово и Метохију). [7] Београд је такође економски центар Србије и средиште српске културе, образовања и науке.

Географија

Сателитски снимак БеоградаБеоград се налази на 116,75 метара надморске висине, и то на координатама 44°49'14" северно 20°27'44" источно. Историјско језгро Београда (данашња Београдска тврђава) налази се на десној обали Саве. У саставу Београда су Нови Београд и Земун који су на левој обали реке Саве, па тиме и у Средњој Европи. Град лежи на ушћу двеју река, Дунава и Саве. Урбана површина града износи 359,92 квадратних километара. Београд се налази на раскрсници западне и источне европске културе.[8]

Клима

Месечне температуреБеоград има умерену континенталну климу. Просечна годишња температура је 11,7 °C, док је најтоплији месец јул, са просечном температуром од 22,1°C. Ипак, Београд у просеку има око 31 дан у години са температуром преко 30°C, а температура прелази 25°C чак 95 дана у години. Просечна годишња количина падавина је око 700 милиметара. Годишње, Београд има око 2.096 сунчаних сати, са јулом и августом као најсунчанијим, и децембром и јануаром као најмрачнијим данима, са тек 2—2,3 сунчана сата дневно. [9]

Историја
За више информација погледајте Историја Београда.

Винчанска култура постојала је на простору Балкана пре око 7.000 година, па се њени остаци могу пронаћи и у околини Београда[2] Насељен у трећем веку п.н.е. од стране Келта, тај простор убрзо прелази у руке Римљана и постаје насеобина Сингидунум, да би коначно доспела под контролу Византије.[3]

Средњи век
Опсада Београда 1456.Сингидунум су освајали многи освајачи, попут Хуна, Сармата, Острогота и Авара — пре доласка Словена око 630. године нове ере. Први записи о словенском имену Београд датирају из 878. године, за време владавине Првог бугарског царства. Град је остао предмет размирица између Византије, Мађарске и Бугарске наредна четири века.[10]

Град коначно прелази под власт Срба као део Срема 1284. године. Први српски краљ који је владао Београдом био је Стефан Драгутин (1276—1282), владар Краљевине Срема, ког је добио на поклон од свог зета, мађарског краља Ладислава IV.[11] Након великих губитака у Косовском боју 1389. године, Српско царство почиње да се распада и његови јужни делови великом брзином прелазе у руке Турака Османлија.[12] Ипак, север је дуго одолевао. Српски деспот Стефан Лазаревић добио је Београд од угарског и римског краља Жигмунда Луксембуршког, након што је постао његов вазал. Године 1403. Стефан Лазаревић је прогласио Београд својом престоницом. У наредном периоду, Београд је доживео велики успон. Поновно су утврђене старе зидине града, заједно са замцима, а цркве и тврђаве обновљене, што је помогло да град одолева навалама Турака чак 70 година.

У ово време, Београд је постао уточиште многим балканским народима који су бежали од власти Османлија. Верује се да је број становника у ово време достизао и 40.000—50.000. Током владавине Ђурађа Бранковића, већи део деспотства доспева под турску власт, међутим, Београд долази под заштиту мађарских краљева.[11] Турци су желели да покоре Београд јер им је представљао препреку у даљем напредовању ка централној Европи. Напали су 1456. када се одиграла чувена Опсада Београда где је хришћанска војска под вођством Сибињанин Јанка успешно одбранила град од турског напада.[13]

 

 

Турско освајање

Београд у 16. векуВојска под вођством Сулејмана Величанственог, 28. августа 1521. је освојила Београд, што је означило пад града под Отоманско царство. Београд је срушен и спаљен, а пут Турцима ка Западној Европи отворен. Следећих 150 година град је био веома миран, а био је и седиште округа (санџака). Привукао је многе трговце и становнике — Турке, Јермене, Грке Роме и остале. Претпоставља се да је број становника у граду био око 100.000 у 17. веку. Постао је више од обичног града, са османском архитектуром и многим новим џамијама.[14] Захватила га је велика српска побуна 1594. (Банатска побуна) коју су Турци успели да угуше, спаљене су многе цркве, реликвије и мошти Светог Саве на Врачару. Управо звог тога је ово место одабрано за градњу Храма Светог Саве.[15]

Три пута га је од Турака ослобађала Аустрија (1688—1690, 1717—1739, 1789—1791), али су га Османлије поново заузимале и битно разарале.[14] Током овог периода, град су захватиле две велике сеобе Срба, у којима су се стотине хиљада Срба, предвођених патријарсима, повлачили заједно са Аустријанцима у Хабзбуршко царство 1690. и 1737—39, где су се населили у данашњој Војводини и Славонији.[16] Током Првог српског устанка устаници су држали град од 8. јануара 1806. до 1813, када су га поново преотеле Османлије.[17]Од 1817. био је престоница Кнежевине Србије (сем у периоду од 1818—1841, када је Крагујевац био главни град).[18]

Након независности

Бомбардовање Улице краља Петра 1915.Престоницу из Крагујевца у Београд је преместио Кнез Михајло Обреновић. Кад је Србија стекла потпуну независност 1878. и постала Краљевина Србија, Београд је опет постао кључни град на Балкану који се веома брзо развијао.[17][19] Међутим, упркос изградњи железничке пруге до Ниша, укупни услови у Србији били су као и у осталим претежно пољопривредним земљама, а Београд је 1900. имао само 69.100 становника. [20] Убрзо, 1905. број становника се повећава на преко 80.000, а на почетку Првог светског рата 1914. и до 100.000, не рачунајући Земун који је тада припадао Аустругарској.[21][22]

Након Првог светског рата и окупације од стране Аустро-Угарске и немачких трупа, Београд је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије. Током двадесетих и тридесетих година 20. века, број становника се попео на 239.000 до 1931. заједно са западним предграђем Земуном, који је раније био у Аустроугарској. До 1940, број становника је био око 320.000, прираштај становништва између 1921. и 1948. је износио приближно 4,08 % годишње.[22]

Други светски рат
За више информација погледајте Београд од 1941. до 1944. године и Београдска операција.

Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт и придружила се Силама осовине. Због овога је 27. марта уследио масовни протест у Београду и државни удар. Град је 6. и 7. априла тешко бомбардовао Луфтвафе и убио на хиљаде људи. Југославију су напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге, уз помоћ Албанаца и Хрвата. Након капитулације Краљевине Југославије, сремска предграђа Београда су ушла у састав Независне Државе Хрватске, нацистичке марионетскe државе.

Град су бомбардовали и савезници 16. и 17. априла 1944. године. Оба бомбардовања су била на православни Ускрс.

Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама партизани и Црвена армија. Губици партизана су били око 1.000 бораца, а Црвене армије око 2000.

После Другог светског рата [уреди]
У послератном периоду Београд се развијао као главни град нове Југославије и убрзо израстао у велики индустријски центар.[19]

Године 1951 је почела изградња Новог Београда са друге стране реке Саве, где су се до тада налазиле само мочваре и трска. Град су, бар у почетку, градиле добровољне омладинске радне бригаде.

Године 1961, поводом мучког убиства Патриса Лумумбе (јануар 1961), у Београду су одржане жестоке демонстрације, са више повређених. Том приликом је извршен и упад у Белгијску амбасаду.

Прва конференција несврстаних одржана је у Београду 1961. године.

Београд је био и поприште великих студентских демонстрација 1968.

Марта 1972. Београд је био центар последње епидемије великих богиња у Европи. Епидемија, која је укључивала присилне карантине и масовне вакцинације, била је окончана крајем маја. [23]

У мају 1980. умро је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито. Поред готово свих водећих светких државника, сахрани је присуствовало и око 700.000 грађана.

Скорашња историја

Победник, симбол БеоградаДана 9. марта 1991. у Београду су одржане велике демонстрације, предвођене Вуком Драшковићем, против режима Слободана Милошевића.[24] Том приликом су погинуле две особе, седамнаестогодишњи средњошколац Бранивоје Милиновић, и полицајац Недељко Косовић, 203 људи је повређено, а 108 ухапшено.[25] Према разним медијским изворима, на улицама тог дана је било између 100.000 и 150.000 људи. Касније у току дана, на улице су изведени тенкови у циљу успостављања мира.[26][27]

Након непризнавања резултата локалних избора 1996, опозиција је у Београду организовала свакодневне грађанске и студентске протесте против Милошевићеве владавине, у периоду између новембра 1996. и фебруара 1997.[28] После попуштања режима и признавања резултата избора Зоран Ђинђић постаје градоначелник Београда.

НАТО бомбардовање
НАТО бомбардовање 1999. проузроковало је значајну штету градској инфраструктури. Међу погођеним објектима биле су и зграде неколико министарстава, зграда РТС у којој је погинуло 16 запослених, неколико болница, хотел „Југославија“, некадашња зграда Централног комитета, телевизијски торањ на Авали, као и кинеска амбасада на Новом Београду.[29]

Након избора 24. септембра 2000. године, Београд је постао поприште масовних демонстрација са 800.000 по полицијским проценама, а по другим изворима и до 1.000.000 учесника, које су довеле до коначног пада Милошевића са власти.[30][31][32]

Влада и политика

Зграда Скупштине града, позната и као Стари дворБеоград има статус посебне територијалне јединице у Републици Србији, са својим посебним органима локалне самопураве.[5]

Скупштина града
Скупштина града Београда је представнички орган који врши основне функције локалне власти утврђене законом и Статутом града. Скупштина има 90 одборника који се бирају на локалним изборима, на четири године. Скупштина града састаје се по потреби, а најмање једном у три месеца.

Градоначелник
Градоначелник Београда представља и заступа Град и обавља извршну функцију у Граду Београду.

Градоначелник се бира истовремено кад и одборници за Скупштину града непосредним тајним гласањем на четири године. Градоначелник не може бити одборник Скупштине града, нити обављати другу јавну функцију.

Градоначелник Београда Ненад Богдановић, члан Демократске странке преминуо је 27. септембра 2007. Изабран је за градоначелника 2004. године.

Тренутни вршилац дужности градоначелника је Зоран Алимпић.

Градско веће
Градско веће је орган Града Београда који усклађује остваривање функција Градоначелника и Скупштине града и врши контролно-надзорну функцију над радом Градске управе.

Градско веће чине Градоначелник, заменик градоначелника и 9 чланова. Чланове Градског већа бира Скупштина града, на предлог Градоначелника, на четири године.

Градска управа
Градска управа обавља управне послове у оквиру права и дужности Града Београда и одређене стручне послове за потребе Скупштине града, Градоначелника и Градског већа.

Начелник Градске управе, кога поставља Скупштина града на предлог Градоначелника, руководи радом Градске управе. Начелник Градске управе може имати заменика који се поставља и разрешава на исти начин као начелник.

Градске општине

Карта београдских општина За више информација погледајте Београдске општине.

Градска општина је део територије Града Београда у којој се врше одређени послови локалне самоуправе утврђени Статутом града. Грађани учествују у вршењу послова градске општине преко изабраних одборника у скупштини градске општине, путем грађанске иницијативе, збора грађана и референдума, у складу са Уставом, законом, Статутом града и актима градске општине.

Град Београд је подељен на 17 градских општина, 10 са градским статусом и 7 са приградским статусом. Приградске општине имају нешто већи ниво локалне власти, већином у изградњи, планирању и јавним набавкама.[6]

Већина општина се налазе јужно од Дунава и Саве, у Шумадијском региону. Три општине (Земун, Нови Београд и Сурчин) се налазе са северне стране Саве, тачније у Срему, док се општина Палилула налази на обе стране Дунава, у Шумадији и Банату.

Списак београдских општина:
Име Површина (km²) Становништво (1991.) Становништво (2002.) Градска/Приградска
Барајево 213 20.846 24.641 Приградска
Вождовац 148 156.373 151.768 Градска
Врачар 3 67.438 58.386 Градска
Гроцка 289 65.735 75.466 Приградска
Звездара 32 135.694 132.621 Градска
Земун 138 176.158 191.645 Градска
Лазаревац 384 57.848 58.511 Приградска
Младеновац 339 54.517 52.490 Приградска
Нови Београд 41 218.633 217.773 Градска
Обреновац 411 67.654 70.975 Приградска
Палилула 451 150.208 155.902 Градска
Раковица 31 96.300 99.000 Градска
Савски венац 14 45.961 42.505 Градска
Сопот 271 19.977 20.390 Приградска
Стари град 5 68.552 55.543 Градска
Сурчин / / 14.292 Приградска
Чукарица 156 150.257 168.508 Градска
УКУПНО 3.227 1.552.151 1.576.124 -
Извор: Републички завод за статистику[7]

Демографија

Према попису становништва из 2002. године, Београд има 1.576.124 становника. Према етничким групама, становници Београда су се изјаснили као Срби (1.417.187), Југословени (22.161), Црногорци (21.190), Роми (19.191), Хрвати (10.381), Македонци (8.372) и Муслимани (4.617).[33]

Храм Светог Саве, највећи православни храм на светуИако постоје неколико религигиозних заједница у Београду, тај склоп је релативно хомоген. Православна заједница је далеко најбројнија са 1.429.170 верника. Такође има и 20.366 муслимана и 16.305 католика. Постојала је и велика јеврејска заједница, али након нацистичке окупације 1941. и велике емиграције Јевреја у Израел, њихов број је опао на 415. У Београду такође има и 3.796 протестаната.[34]

Поред рођених Београђана, град је дом и великог броја Срба са простора целе бивше Југославије, који су у град дошли било у потрази за бољим животом, било бежећи од рата и етничког чишћења.[35] Незванично, узимајући у обзир велики број српских избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине као и расељених лица са Косова, студената, затим људи пописаних у местима њихових сталних пребивалишта, број становника Београда потенцијално прелази 2 милиона. У Београду такође живе и многи припадници других народа и народности бивше СФРЈ што је у великој мери производ његовог некадашњег статуса главног града мултиетничке Југославије.[1] Такође је процењено да у Београду живи и неколико хиљада Кинеза који су у град почели да се досељавају средином деведесетих година 20. века. Новобеоградски блок 70 је међу Београђанима познат и као Кинеска четврт.[36][37] Београд је дом и извесном броју Арапа који су дошли седамдесетих и осамдесетих година 20. века као студенти, али су се трајно населили и засновали породице. [38][39] Већина Арапа који живе у Београду су пореклом из Сирије, Јордана и Ирака.

Економија

Зграда Народне банке Србије у близини СлавијеБеоград је економски најразвијенији део Србије. Више од 30 % БДП у Србији долази из Београда, који даје више од 30 % радне снаге у Србији.[40] Током деведесетих година 20. века, град је био под санкцијама Уједињених нација, као и цела тадашња СР Југославија. Хиперинфлација југословенског динара је такође десетковала економију града.

Економија града се опоравља расте брзо од 2000. године, након пада режима Слободана Милошевића и укидања санкција УН. Седиште Народне банке Србије је у Београду. Главне компаније у Београду, између осталих су: Јат Ервејз, Телеком Србија, Теленор Србија, Делта Холдинг, и многе друге.

Град има прворазредни саобраћајни значај, као железничко и друмско чвориште (паневропски коридор 10). Као град на ушћу двеју река, Београд је и важно међународно речно пристаниште (паневропски коридор 7), а ту је и међународни аеродром „Никола Тесла“. Београд је такође значајан телекомуникациони центар за фиксну и мобилну телефонију и интернет. У њему су развијени значајни привредни и пољопривредни капацитети, посебно металска, металопрерађивачка и електронска индустрија, затим трговина и банкарство. На ширем подручју Београда, Смедерева и Панчева, на обалама Дунава, лоцирана је слободна трговинска зона на површини од 2.000 квадратних метара.

Септембра 2006 просечан доходак у Београду је износио 40.891 динар, што је највиши просечни доходак у Србији. Просечна нето плата износила је 27.998 динара [41]

Култура

Зграда САНУ-а, саграђена 1922.Београд је домаћин многим културним манифестацијама, укључујући ФЕСТ (Међународни филмски фестивал), БИТЕФ (Београдски интернационални театарски фестивал), БЕЛЕФ (Београдски летњи фестивал), БЕМУС (Београдске музичке свечаности), Београдски сајам књига, и Београдски фестивал пива.[42] Добитник Нобелове награде Иво Андрић је написао свој најпознатије дело „На Дрини ћуприја“ у Београду.[43] Остали истакнути српски књижевници који су живели и радили у Београду су: Бранислав Нушић, Милош Црњански, Борислав Пекић, Милорад Павић, Меша Селимовић и многи други.[44][45][46]

Већина српске филмске индустрије се налази у Београду, а један од најпознатијих филмова снимљених овде је и филм Емира Кустирице из 1995, добитник Златне палме на Канском фестивалу — Подземље. Град је био један од главних центара југословенског „новог таласа“: ВИС Идоли, Екатарина Велика и Шарло Акробата музички бендови који су сви из Београда. Остали познати београдски рок уметници: Рибља чорба, Бајага и инструктори и остали.[47] Током деведесетих, град је био главни центар (у бившој Југославији) музичког жанра турбофолк. Данас је центар српске хип хоп сцене, са извођачима као што су Београдски Синдикат, Шкабо, Марчело и многи други.[48][49] Београд такође има много позоришта, а најпознатији међу њима су Београдско народно позориште, Југословенско драмско позориште, Звездара театар, и Атеље 212. У Београду се налази и Српска академија наука и уметности, Народна библиотека Србије и Историјски архив Београда.

Музеји

Мирослављево јеванђеље, средњовековни рукопис који се чува у Народном музејуНајпознатији музеј у Београду је Народни музеј, основан 1844. године. Садржи колекције више од 400.000 изложбених материјала, укључујући многа страна ремек-дела. Познато Мирослављево јеванђеље се налази у овом музеју.[50] Војни музеј је нарочито популаран за стране туристе, највише због делова „невидљивог“ (стелт) авиона Ф-117 ког су обориле југословенска противваздушна одбрана у току НАТО бомбардовања 1999. У музеју се такође налази још преко 25.000 осталих изложбених предмета од којих неки датирају из римског периода.[51] [52] Сличан музеј је Музеј ратног ваздухопловства који има више од 200 авиона, од којих су 50 стална поставка. Неколико авиона у Музеју су једини „преживели“ примерци тог типа, као нпр. Фијат G.50. Музеј излаже и неке делове оборених америчких и НАТО авиона.[53] Етнографски музеј, основан 1901, садржи више од 150.000 предмета руралне и урбане културе Балкана, тачније држава бивше Југославије.[54]Музеј савремене уметности садржи колекцију са око 8.540 примерака уметничких дела из Југославије од 1900. године[55]Музеј Николе Тесле, основан 1952. године, чува личне ствари Николе Тесле, научника по коме је јединица Тесла добила име. Музеј чува око 160.000 оригиналних докумената и око 5.700 осталих предмета.[56] Још један од већих београдских музеја је Музеј Вука и Доситеја, који садржи експонате који говоре о животу, делу и завештању Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића, реформатора српског књижевног језика из 19. века који су такође уједно и били први министри српског образовања.[57] У Београду такође постоји и Музеј афричке уметности, основан у време социјалистичке солидарности са неразвијеним нацијама Трећег света.

Образовање

Београд има два државна универзитета и више приватних институција за више и високо образовање. Београдски универзитет води порекло од Велике школе, основане 1808.[58] Први српски универзитет формално је основан 27. фебруара 1905. Више од 70.000 студената студира на Београдском универзитету.[59]

Дана 21. маја 1973. године, уметничке академије прерасле су у факултете уметности, а Уметничка академија постала је Универзитет уметности, други самостални београдски универзитет[60].

У Београду постоји 195 основних и 85 средњих школа. Од основних, постоји 162 редовних, 14 специјалних, 15 уметничких и 4 школе за основно образовање одраслих. Средњошколски систем обухвата 51 стручну, 21 гимназију, 8 уметничких и 5 специјалних школа. 230.000 уписаних ученика учи 22.000 запослених у преко 500 зграда који покривају око 1.100.000 квадратних метара.[61]

Ноћни живот

БеограђанкаБеоград има репутацију престонице која нуди свакодневни, живописан ноћни живот, са мноштвом клубова отворених до свитања широм града. Најпрепознатљивији су клубови смештени на сплавовима дуж обала Саве и Дунава.[62][63][64]

Викенд-посетиоци, посебно они из Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније, сматрају Београд већом метрополом од својих престоница због пријатељске атмосфере, сјајних клубова и барова, јефтиних пића, непостојања језичке баријере, као и либералне регулативе везане за ноћни живот.[65][66]

Позната места за љубитеље алтернативне музике, односно културе која не потпада под мејнстрим, познати су и афирмисани клубови као што су „Академија“ (Клуб студената на ФЛУ), смештена у подруму Факултета ликовних уметности и КСТ (Клуб студената технике), смештен у подруму Електротехничког факултета.[67][68] Једно од најпознатијих места за алтернативне културне догађаје у граду је СКЦ (Студентски културни центар), који се налази преко пута Београђанке, једне од најзнаменитијих грађевина Београда. Концерти бројних домаћих и познатих страних група се често одржавају у СКЦ-у, као и уметничке изложбе и јавне дебате и дискусије.[69]

Они који су наклоњени традиционалнијем српском ноћном животу, о љубитељи су староградске музике, типичне за северне крајеве Србије, могу да се одлуче за вече у Скадарлији, старој боемској четврти града где су се окупљали песници и уметници крајем 19. и почетком 20. века. У Скадарској улици и околини налазе се неки од најбољих и најстаријих београдских ресторана.[70] На једном крају четврти налази се некадашња најстарија београдска пивара, основана у првој половини 19. века.[71]

Спорт

Београдска аренаУ Београду постоји око хиљаду спортских објеката, од којих многи својим капацитетом задовољавају потребе великих и готово свих врста спортских догађаја.[72] Београд је био домаћин многим битним спортским догађајима у блиској прошлости, као што су Европско првенство у кошарци 2005.[73], Европско првенство у одбојци 2005., Светско првенство у ватерполу 2005. и Европски олимпијски фестивал младих 2007. Београд ће бити град домаћин Летње универзијаде 2009. године[74]

Београд се два пута неуспешно кандидовао за Летње олимпијске игре и то за Олимпијаду 1992. када је испао у трећем кругу гласања Међународног олимпијског комитета (тада су се игре одржале у Барселони) и Летње олимпијске игре 1996. када је град домаћин била Атланта.[75][76]

Београд је дом и два највећа и најуспешнија фудбалска клуба у Србији, ФК „Црвена звезда“ и ФК „Партизан“, као и неколико других прволигашких клубова. Два највећа фудбалска стадиона у Београду су Маракана (стадион „Црвене звезде“) и Стадион ЈНА (стадион „Партизана“).[77] Београдска арена се користи за кошаркашке утакмице, заједно са халом Пионир.[78][79], док се Спортски центар "Ташмајдан" користи за ватерполо утакмице.

Ада Циганлија је бивше острво на реци Сави, и највећи београдски спортско-рекреативни комплекс. Након његовог повезивања с обалом, направљено је вештачко језеро. Једна је од најпознатијих дестинација за Београђане током врелог лета. Ада Циганлија има 7 километара дугу плажу и објекте за разне спортове укључујући голф, рагби, фудбал, кошарку, одбојку, бејзбол и тенис.[80] Екстремни спортови су такође доступни, као што су банџи џампинг, скијање на води и пејнтбал[81] На острву се налазе и стазе за вожњу бицикла, шетњу и џогирање.[82][83]

Туризам
За више информација погледајте Туризам у Београду.

Од 2000, упоредо са обнављањем дипломатских односа Србије са Западном Европом и Америком, у Београду се примећује повратак страних туриста одсутних још од ратова из деведесетих година.

Река Сава, поглед са КалемегданаИсторијски делови и зграде Београда су највеће градске туристичке атракције. Оне укључују Скадарлију, Народни музеј, оближње Народно позориште, Земун, Трг Николе Пашића, Милошев конак, Конак кнегиње Љубице, Теразије, Студентски трг, Калемегдан, Кнез Михаилову улицу, Дом Народне скупштине, Храм Светог Саве и Стари двор. Поред овога, постоје многи паркови, споменици, музеји, кафићи, ресторани и продавнице и то са обе стране реке Саве. Маузолеј Јосипа Броза Тита, назван Кућа цвећа, паркови Топчидер и Кошутњак који се налазе у близини су такође популарни, посебно посетиоцима из бивше Југославије.

У последње време број младих посетилаца се веома увећао, нарочито оних из Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине који уживају у ноћном животу града.[65][66]

Медији
За више информација погледајте Списак медијских организација у Београду.

Београд је најзначајнији медијски центар у Србији. У Београду је седиште Радио телевизије Србије - РТС, јавног медијског сервиса, који има два ТВ програма, пет радио програма[84] и музичку издавачку кућу ПГП РТС.[85] Најпопуларнија комерцијална медијска организација је РТВ Пинк, српски мултинационални медиј, познат по својим популарним забавним програмима, за које неки сматрају да су сензационалистички и да су нискоквалитетни.[86] Веома популарна комерцијална медијска организација је и Б92, која има своју телевизијску и радио станицу, издавачку делатност и један од најпосећенијих Интернет сајтова у Србији.[87]Остале телевизијске станице у Београду су ТВ Кошава, ТВ Авала, Фокс телевизија, Студио Б и ТВ Ентер, а постоје и многи специјализовани канали као што су СОС (спорт), Метрополис (музика), Арт ТВ (уметност), Синеманија (филмови) и Хепи ТВ (дечији програми).

Најпознатије радио станице у Београду су: Радио Београд 202, Радио Б92, Радио Индекс, Радио Новости, Радио Носталгија, Радио Пингвин, Радио Топ ФМ, Радио С и Радио Студио Б.

Дневне новине са седиштем у Београду су: Политика, Вечерње новости, Блиц, Глас јавности, Спорт, Спортски журнал, Борба, Данас, Курир, Прес и Сутра. Бесплатне дневне новине 24 сата су основане у јесен 2006. године.

Најзначајнији недељни листови су: НИН, Време, Стандард и Европа.

Такође, у Београду ради и неколико новинских агенција: Танјуг, ФоНет, Бета и Тикер.

Архитектура

Скупштина Србије, с десне стране седиште ПТТа Србије — Главна поштаУ различитим деловима града архитектура варира од типично централноевропског стила (Земун), преко извесног броја зграда у турском стилу лоцираних у различитим деловима града, до најмодерније архитектуре (Нови Београд). Архитектура 19. века је доста утицала на архитектонске трендове у Србији, па и у Београду. Нарочито је видљив утицај аустроугарске архитектуре 19. века. Под комунизмом, већина кућа је грађена брзо и јефтино, што је довело до бруталистичке архитектуре блокова Новог Београда подигнутих у првим деценијама након Другог светског рата.

Саобраћај
За више информација погледајте Саобраћај у Београду.

Тролејбус у саобраћајуУ целини гледано, саобраћај у Београду је конфузан. Београд има само једнан аутопут у правцу исток запад (који преко моста Газела повезује Нови Београд са старим делом града) док нема ни једну брзу саобраћајницу у правцу север-југ. Постојећи мостови су недовољни и са малом пропусном моћи (посебно стари мост на Сави).

Београдски јавни превоз је заснован на аутобуском (112 линија), трамвајском (12 линија) и тролејбуском (8 линија) саобраћају.

Градски аутобуски, трамвајски и тролејбуски саобраћај обавља Градско саобраћајно предузеће. На појединим линијама саобраћају и приватни превозници. Београдска приградска насеља повезана су ауто превозником „Ласта“. Београд такође има и регионалну железничку мрежу Беовоз којом управљају ЈП Железнице Србије.[89]

Београдска приградска железница, названа Беовоз, има 5 линија које повезују предграђе са центром. Ова железница се разликује од класичног метроа по томе што има уобичајене (а не лаке) путничке вагоне и што саобраћа са релативно малом фреквенцијом (за разлику од правог метроа који саобраћа сваких неколико минута). Београдски метро, који се планира још од 1950, предвиђао је у првој фази две линије и у перспективи мрежу од девет линија градског и регионалног метроа, али није се никада почело са изградњом. У плану је изградња лаког шинског система до 2008[90]. године.

Тренутно, железничка пруга и даље пролази поред Саве а многобројни индустријски колосеци заузимају вредно грађевинско земљиште. Градска главна железничка страница повезује Београд са осталим европским престоницама, као и са много других градова у Србији, а у изградњи је станица Прокоп која ће у будућности преузети улогу главног чворишта. На жалост, станица Прокоп доста је удаљена од главне аутобуске станице, што ће у будућности отежавати путнички саобраћај.

Магистрални и аутопутеви су повезани са Новим Садом и Суботицом на северу, Нишом на југу, и Загребом, главним градом Хрватске на западу, и омогућују лак прилаз аутомобилом већим градовима у региону.

Београдски аеродром „Никола Тесла“, међународног карактера, налази се у близини Сурчина на 18 километара од Београда. На аеродрому се налази 18 канцеларија страних авиокомпанија и неколико рентакар компанија. Број путника од 2000. до 2004. достигао је број од 2 милиона. Нажалост, аеродром није повезан лаким железничким саобраћајем са центром града и на аеродрому не постоји ни један хотел. Између центра града и аеродрома саобраћа аутобус сваких пола сата. Такси саобраћај је нерегуларан.

Спортски аеродром „13. мај“ налази се на левој страни аутопута Београд - Нови Сад, гледано из правца Београда, паралелно са пругом, 500 метара пре скретања за Батајницу.

Пошто се град налази на ушћу две главне реке, Дунава и Саве, Београд има неколико мостова — два главна су Бранков мост и Газела и оба повезују центар града са Новим Београдом. Најдужи мост је Панчевачки мост, који повезује Београд са Банатом.

Лука Београд се налази на Дунаву и намењена је првенствено промету роба, док је пристаниште на Сави намењено туристичким бродовима.[92]

 

Међу страним и домаћим туристима најпознатије знаменитости Београда су:

Авала (излетиште),
Авалски ТВ торањ (1965—1999),
Калемегдан
Београдска тврђава
Победник (споменик)
Стари двор
Београђанка
Сава центар
Кућа цвећа (маузолеј) Јосипа Броза Тита
Винча
Скадарлија
Стамбол капија

Познати о Београду
Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.
— Деспот Стефан Лазаревић
(при проглашењу Београда за престоницу 1403. године)
Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.
— Иво Андрић
Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.
— Душан Радовић
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
Београд

Имена кроз историју
Вики речник има дефиницију о:
Београд
име објашњење
Singidūn(on) келтско име града
Singidūnum романизoвано келтско име
Београд, Beograd словенско име, превод старог келтског; први пут се јавља 878. у писму Папе Јована VIII цару Борису Бугарском
Биоград на Дунаву Старо хрватско име
Alba Graeca латинизирано име града
Alba Bulgarica латинизирано име града током бугарске владавине
Fehérvár мађарско име
Weißenburg немачко име
Castelbianco италијанско име
Nandoralba у средњовековној Мађарској до 14. века
Nándorfehérvár у средњовековној Мађарској
Landorfehérvár у средњовековној Мађарској
Veligradon византијско име
Veligradi, Βελιγράδι грчко име
Dar Ul Jihad османлијско име, значи Кућа рата
Belgrat турско име
بلغراد арапско име
Prinz Eugen Stadt нацистичко име

 

 

BELGRADE

 

For other uses, see Belgrade (disambiguation).
Belgrade
Београд

City of Belgrade

Flag
Coat of arms

Location of Belgrade within Serbia
Coordinates: 44°49′14″N 20°27′44″E / 44.82056, 20.46222
Country Serbia
District City of Belgrade
Municipalities 17
Founded 269 B.C.
City rights 150 A.D.
Government
- Mayor Speaker Alex Urban (acting) (DS)
- Ruling parties DS/DSS/G17+
Area
- City 3,222.68 km² (1,244.3 sq mi)
- Urban 359.96 km² (139 sq mi)
Elevation [1] 117 m (384 ft)
Population (2002)[2]
- City 1 576 124
- Density 745/km² (1,929.5/sq mi)
- Urban 1 281 801
- Urban Density 5,001/km² (12,952.5/sq mi)
Time zone CET (UTC+1)
- Summer (DST) CEST (UTC+2)
Postal code 11000
Area code(s) (+381) 11
Car plates BG
Website: www.beograd.org.yu
Belgrade (Serbian: Београд, Beograd listen (help·info)) is the capital and largest city of Serbia. The city lies at the confluence of the Sava and Danube Rivers in north central Serbia, where the Pannonian Plain meets the Balkan Peninsula. With a population of 1,576,124 (2002),[2] Belgrade is the largest city in the territory of the former Yugoslavia, and the fourth largest in Southeastern Europe, behind Istanbul, Athens and Bucharest.

One of Europe's oldest cities,[3][4] Belgrade's wider city area was the birthplace of the largest prehistoric culture of Europe, the Vinča culture.[5] The foundation of the city itself dates back to Celtic and later, Roman periods, followed by the settlement of Slavs around the 7th century. In the medieval times, it was in possession of Byzantine, Frankish, Bulgarian, Hungarian and Serbian rulers, until it was conquered by the Ottomans in 1521 and became the seat of the Pashaluk of Belgrade. It became the capital of an independent Serbian state for the first time in 1403 (up to 1427), the status that it would regain only in 1841, after the liberation from the Ottomans. In the 20th century, it was also the capital of several incarnations of Yugoslavia, up to 2006, when Serbia became an independent state again.

Belgrade has the status of a separate territorial unit in Serbia, with its own autonomous city government.[6] Its territory is divided into 17 municipalities, each having its own local council.[7] It covers 3.6% of the territory of Serbia, and 21% of the Serbian population (excluding that of the Kosovo province) lives in the city.[8] Belgrade is the central economic hub of Serbia, and the capital of Serbian culture, education and science.

Geography

Satellite view of BelgradeBelgrade lies 116.75 metres (383 ft) above sea level and is located at the confluence of the Danube and Sava rivers, at coordinates 44°49'14" North, 20°27'44" East. The historical core of Belgrade (today's Kalemegdan) is on the right bank of the rivers. From the 19th century, the city has been expanding to the south and east, and after World War II, New Belgrade was built on the Sava's left bank, merging Belgrade with Zemun. Smaller, chiefly residential communities across the Danube, like Krnjača and Ovča, also merged with the city. The city has an urban area of 360 square kilometres (139 sq mi), while together with its metropolitan area it covers 3,223 km² (1,244.4 sq mi). Throughout history, Belgrade has been a major crossroad between the West and the Orient.[9]

On the right bank of the Sava, central Belgrade has hilly terrain, while the highest point of Belgrade proper is Torlak hill at 303 m (994 ft). The mountains of Avala (511 m (1,677 ft)) and Kosmaj (628 m (2,060 ft)) lie south of the city.[10] Across the Sava and Danube, the land is mostly flat, consisting of alluvial plains and loessial plateaus.

Climate
Climate chart for Belgrade
J F M A M J J A S O N D
49 4-2 44 60 50 123 59 188 71 2312 90 2515 66 2716 51 2716 51 2413 40 188 54 114 58 50
temperatures in °C • precipitation totals in mm
source: Climate-Charts.com
Imperial conversion[show]
J F M A M J J A S O N D
1.9 3928 1.7 4332 2 5437 2.3 6446 2.8 7354 3.5 7759 2.6 8161 2 8161 2 7555 1.6 6446 2.1 5239 2.3 4132
temperatures in °F • precipitation totals in inches

Belgrade has a moderate continental climate. The year-round average temperature is 11.7 °C (53.1 °F), while the hottest month is July, with an average temperature of 22.1 °C (71.8 °F). There are, on average, 31 days a year when the temperature is above 30 °C, and 95 days when the temperature is above 25 °C. Belgrade receives about 700 millimetres (27.56 in) of precipitation a year. The average annual number of sunny hours is 2,096. The sunniest months are July and August, with an average of about 10 sunny hours a day, while December and January are the gloomiest, with an average of 2–2.3 sunny hours a day.[11] The highest ever recorded temperature in Belgrade was +43,1 °C,[12] while on the other end, the lowest temperature was -26.2 °C on January 10th, 1893.[13]

History

Ancient city
The Neolithic Starčevo and Vinča cultures existed in or near Belgrade and dominated the Balkans (as well as parts of Central Europe and Asia Minor) about 7,000 years ago.[14][15] Settled in the third century BC by a Celtic tribe, the Scordisci, the city's first recorded name was Singidūn, before becoming the Roman settlement of Singidunum in the first century AD. In the mid 2nd century, the city was proclaimed a municipium by the Roman authorities, evolving into a full fledged colonia (highest class Roman city) by the end of the century. The first Christian Emperor of Rome was born in modern Serbia: Constantine I known as Constantine the Great (Naissus, 280 A.D.[16]) and Jovian, the restorer of Christianity, Flavius Iovianus, (Singidunum, 332 A.D.[17]) Jovian reestablished Christianity as the official religion of the Roman Empire ending the brief revival of paganism under his predecessor Julian. In 395 AD, the site passed to the Eastern Roman or Byzantine Empire.[15] Across the Sava from Singidunum there was a Celtic city of Taurunum (Zemun), that through Roman and Byzantine times shared fate with its "twin brother" (the two cities were connected by a bridge).[15] However, for the most part of the succeeding period (from the 6th until the early 20th century), the two cities have grown apart from each other, belonging to different states.[18]

The Siege of Belgrade in 1456
Middle Ages
Singidunum was occupied and often ravaged by successive invasions of Huns, Sarmatians, Ostrogoths and Avars before the arrival of the Slavs around 630 AD. The Avars were finally destroyed in the 9th century by the Frankish Kingdom, which has incorporated the former Taurunum into its territory (renaming it to Malevilla).[18] At the same time (around 878.), the first record of the Slavic name Beligrad has appeared, during the rule of the First Bulgarian Empire. For about four centuries, the city remained a battleground between the Byzantine Empire, the Kingdom of Hungary and the First Bulgarian Empire.[18] While passing through in 1189, Frederick Barbarossa and his 150,000 crusaders saw Belgrade in ruins.[19] It passed to Serbian rule in 1284, as part of the Kingdom of Syrmia. The first Serbian king to rule over Belgrade was Dragutin (1276–1282), the ruler of the Kingdom of Syrmia, who received it as a gift from his father-in-law, the Hungarian king Ladislav IV.[20]

"I cometh and found the noblest burgh from ancient times, the grand town of Belgrade, by sorry fate destroyed and nearly void. Having rebuilt it, I consecrated it to the Holy Mother of God".
Despot Stefan Lazarević on Belgrade in 1420
Following the Battle of Maritsa in 1371, and the Battle of Kosovo in 1389, the Serbian Empire began to crumble as the Ottoman Empire conquered its southern territory.[21][22] The north, however, resisted through the Serbian Despotate, which had Belgrade as its capital. The city flourished under despot Stefan Lazarević, son of the famous Serbian ruler Lazar Hrebeljanović. Lazarević built a castle with a citadel and towers, of which only the Despot's tower and the west wall remain. He also refortified the city's ancient walls, allowing the Despotate to resist the Ottomans for almost 70 years. During this time, Belgrade was a haven for the many Balkan peoples fleeing from Ottoman rule, and is thought to have had a population of some 40–50,000.[20]

In 1427, Stefan's successor Đurađ Branković had to return Belgrade to the Hungarians, and the capital was moved to Smederevo. During his reign, the Ottomans captured most of the Serbian Despotate, reaching Belgrade in 1456.[23] As it presented an obstacle to their further advance into Central Europe, over 100,000 Ottoman solders[24] have launched the famous Siege of Belgrade, where the Christian army under John Hunyadi successfully defended the city from the Ottomans.[25] This battle "decided the fate of Christendom";[26] the noon bell ordered by Pope Callixtus III commemorates the victory throughout the Christian world to this day.[27]

Turkish conquest/Austrian invasions

Belgrade in the 16th centuryIt wasn't until 28 August 1521 (7 decades after the first siege), that the fort was finally captured by Suleyman the Magnificent, ruler of the Ottoman Empire, who subsequently razed most of the city to the ground. Belgrade was made the seat of the district (Sanjak), attracting new inhabitants—Turks, Armenians, Greeks, Ragusan traders, and others, and there was peace for the next 150 years. The city became the second largest Ottoman town in Europe at over 100,000 people, surpassed only by Constantinople.[28] Turkish rule also introduced Ottoman architecture to Belgrade and many mosques were built, increasing the city's Oriental influences.[29] In 1594, a major Serb rebellion was crushed by the Turks, who burned churches and the relics of Saint Sava on the Vračar plateau; more recently, the Temple of Saint Sava was built to commemorate this event.[30] Most of the city's population was subsequently deported to Istanbul; the Belgrade Forest is, centuries on, still named after those Serbian refugees.[31]

Austrian siege of Belgrade in 1717, during the Austro-Turkish War of 1716-18Occupied by Austria three times (1688–1690, 1717–1739, 1789–1791), Belgrade was quickly recaptured and substantially razed each time by the Ottomans.[29] During this period, the city was affected by the two Great Serbian Migrations, in which hundreds of thousands of Serbs, led by their patriarchs, retreated together with the Austrians into the Habsburg Empire, settling in today's Vojvodina and Slavonia.[32]

 

 

Serbian capital
During the First Serbian Uprising, the Serbian revolutionaries held the city from 8 January 1806 until 1813, when it was retaken by the Ottomans.[33] After the Second Serbian Uprising in 1817, Serbia reached semi-independence, which was formally recognized by the Porte in 1830.[34] In 1841, Prince Mihailo Obrenović moved the capital from Kragujevac to Belgrade.[35][36]

With the Principality's full independence in 1878, and its transformation into the Kingdom of Serbia in 1882, Belgrade once again became a key city in the Balkans, and developed rapidly.[33][37] Nevertheless, conditions in Serbia as a whole remained those of an overwhelmingly agrarian country, even with the opening of a railway to Niš, Serbia's second city, and in 1900 the capital had only 69,100 inhabitants.[38] Yet by 1905 the population had grown to more than 80,000, and by the outbreak of World War I in 1914, it had surpassed the 100,000 citizens, not counting Zemun which then belonged to Austria-Hungary.[39]

Knez Mihailova street at the beginning of the 20th centuryThe first-ever projection of motion pictures in the Balkans and Central Europe was held in Belgrade in June 1896 by Andre Carr, a representative of the Lumière brothers. He shot the first motion pictures of Belgrade in the next year; however, they have not been preserved.[40]

World War I/Unified city
Gavrilo Princip's assassination of Archduke Franz Ferdinand of Austria and his wife Sophie, Duchess of Hohenberg, in Sarajevo on 28 June 1914 triggered World War I. Most of the subsequent Balkan offensives occurred near Belgrade. Austro-Hungarian monitors shelled Belgrade on 29 July 1914, and it was taken by the Austro-Hungarian Army under General Oskar Potiorek on 30 November. On 15 December, it was re-taken by Serbian troops under Marshal Radomir Putnik. After a prolonged battle which destroyed much of the city, between 6 October and 9 October 1915, Belgrade fell to German and Austro-Hungarian troops commanded by Field Marshal August von Mackensen on 9 October 1915. The city was liberated by Serbian and French troops on 5 November 1918, under the command of Marshal Louis Franchet d'Espérey of France and Crown Prince Alexander of Serbia. Decimated as the front-line city, for a while it was Subotica[41] that was the largest city in the Kingdom; still, Belgrade grew rapidly, retrieving its position by the early 1920s.

After the war, Belgrade became the capital of the new Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, renamed the Kingdom of Yugoslavia in 1929. The Kingdom was split into banovinas, and Belgrade, together with Zemun and Pančevo, formed a separate administrative unit.[42]

During this period, the city experienced faster growth and significant modernisation. Belgrade's population grew to 239,000 by 1931 (incorporating the town of Zemun, formerly in Austria-Hungary), and 320,000 by 1940. The population growth rate between 1921 and 1948 averaged 4.08% a year.[43] In 1927, Belgrade's first airport opened, and in 1929, its first radio station began broadcasting. The Pančevo Bridge, which crosses the Danube, was opened in 1935.[44]

World War II
On 25 March 1941, the government of regent Crown Prince Paul signed the Tripartite Pact, joining the Axis powers in an effort to stay out of the Second World War. This was immediately followed by mass protests in Belgrade and a military coup d'état led by Air Force commander General Dušan Simović, who proclaimed King Peter II to be of age to rule the realm. Consequently, the city was heavily bombed by the Luftwaffe on 6 April 1941, and up to 17,000 citizens were killed.[45] Yugoslavia was then invaded by German, Italian, Hungarian, and Bulgarian forces, and suburbs as far east as Zemun, in the Belgrade metropolitan area, were incorporated into a Nazi puppet state, the Independent State of Croatia. Belgrade became the seat of another puppet government, headed by General Milan Nedić.

During the summer and fall of 1941, in reprisal for guerrilla attacks, Germans carried out several massacres of Belgrade citizens; in particular, members of the Jewish community were subject to mass shootings at the order of General Franz Böhme, the German Military Governor of Serbia. Böhme rigorously enforced the rule that for every German killed, 100 Serbs or Jews would be shot.[46]

Belgrade was bombed by the Allies on 16 April 1944, killing about 1,600 people. Both this and the earlier Luftwaffe bombing fell on the Orthodox Christian Easter. Most of the city remained under German occupation until 20 October 1944, when it was liberated by Communist Yugoslav Partisans and the Red Army. On 29 November 1945, Marshal Josip Broz Tito proclaimed the Federal People's Republic of Yugoslavia in Belgrade (later to be renamed to Socialist Federal Republic of Yugoslavia on 7 April 1963).

During the post-war period, Belgrade grew rapidly as the capital of the renewed Yugoslavia, developing as a major industrial centre.[37] In 1958, Belgrade's first television station began broadcasting. In 1961, the conference of Non-Aligned Countries was held in Belgrade under Tito's chairmanship. In 1968, major student protests against Tito led to several street clashes between students and the police, ending with Tito's famous saying, "Students are right!". In March 1972, Belgrade was at the centre of the last major outbreak of smallpox in Europe, which, through enforced quarantine and mass vaccination, was contained by late May.[47]

Post-communist history

Pobednik (The Victor), a symbol of BelgradeOn 9 March 1991, massive demonstrations led by Vuk Drašković were held in the city against Slobodan Milošević.[48] According to various media outlets, there were between 100,000 and 150,000 people on the streets.[49] Two people were killed, 203 injured and 108 arrested during the protests, and later that day tanks were deployed onto the streets to restore order.[50] Further protests were held in Belgrade from November 1996 to February 1997 against the same government after alleged electoral fraud at local elections.[51] These protests brought Zoran Đinđić to power, the first mayor of Belgrade since World War II who did not belong to the League of Communists of Yugoslavia or its later offshoot, the Socialist Party of Serbia.[52]

The NATO bombing during the Kosovo War in 1999 caused substantial damage to the city. Among the sites bombed were the buildings of several ministries, the RTS building, which killed 16 technicians, several hospitals, the Jugoslavija Hotel, the Central Committee building, the Avala TV Tower, and the Chinese embassy.[53]

After the elections in 2000, Belgrade was the site of more major demonstrations, with over half a million people on the streets (800,000 by police estimates, over 1,000,000 according to Misha Glenny). These demonstrations resulted in the ousting of president Milošević.[54][55]

Names through history
Name Notes
Singidūn(on) Named by the Celtic tribe of the Scordisci; dūn(on) means 'lodgment, enclosure, fort'; 279 BC[56]
Singidūnum Romans conquered the city and Romanised the Celtic name
Beograd, Београд Slavic name first mentioned in 878 as Beligrad in the letter of Pope John VIII to Boris of Bulgaria which means "White city / white fortress".[57]
Alba Graeca, "Alba" may be derived from the Latin word for "white" Latin
Dar Ul Jihad Ottoman turkish "House of War"
Alba Bulgarica Latin name during the period of Bulgarian rule over the city[57]
Nándorfehérvár Hungarian translation
Weißenburg and Griechisch Weißenburg German translation. Modern German is Belgrad.[57]
Castelbianco Italian translation[57]
Nandoralba In medieval Hungary up to the 14th century[57]
Nándorfehérvár, Landorfehérvár In medieval Hungary. Modern Hungarian is Belgrád.[57]
Veligrad(i)on or Velegrada/Βελέγραδα Byzantine name. Modern Greek is Veligradi (Βελιγράδι), from Slavic meaning veli great and grad meaning city or forttress

Government and politics

The Old Palace, seat of the Assembly of the City of BelgradeBelgrade is a separate territorial unit in Serbia, with its own autonomous city government.[6] The post of mayor was held by the Democratic Party member Nenad Bogdanović from 2004 and until his death on 27 September 2007. The first mayor to be democratically elected after World War II was Dr. Zoran Đinđić, in 1996. Mayors were also elected democratically prior to the war.

The Civic Assembly of Belgrade has 90 councilors who are elected for four-year terms. The current majority parties are the same as in the Parliament of Serbia (Democratic Party, Democratic Party of Serbia and G17 Plus), and in similar proportions, with the Serbian Radical Party, the Socialist Party of Serbia and the Serbian Strength Movement in opposition.[58]

Municipalities
See also: Subdivisions of Belgrade, List of Belgrade neighborhoods and suburbs, and List of former and proposed municipalities of Belgrade

Map of the municipalities of Belgrade
Zemun, Novi GradThe city is divided into 17 municipalities, ten with "urban" status, and seven with "suburban" status. While each has its own local council, the suburban municipalities have slightly expanded municipal powers, mainly with regard to construction, town planning and public utility provision.[7]

Most of the municipalities are situated on the southern side of the Danube and Sava rivers, in the Šumadija region. Three municipalities (Zemun, Novi Beograd, and Surčin) are on the northern bank of the Sava, in the Syrmia region, and the municipality of Palilula, spanning the Danube, is in both the Šumadija and Banat regions.

Name Area (km²) Population (1991) Population (2002) Urban/Suburban
Barajevo 213 20,846 24,641 Suburban
Čukarica 156 150,257 168,508 Urban
Grocka 289 65,735 75,466 Suburban
Lazarevac 384 57,848 58,511 Suburban
Mladenovac 339 54,517 52,490 Suburban
Novi Beograd 41 218,633 217,773 Urban
Obrenovac 411 67,654 70,975 Suburban
Palilula 451 150,208 155,902 Urban
Rakovica 31 96,300 99,000 Urban
Savski Venac 14 45,961 42,505 Urban
Sopot 271 19,977 20,390 Suburban
Stari Grad 5 68,552 55,543 Urban
Surčin 285 Part of Zemun
municipality until 2004. 55,000 (est.) Suburban
Voždovac 148 156,373 151,768 Urban
Vračar 3 67,438 58,386 Urban
Zemun 154 176,158 136,645 Urban
Zvezdara 32 135,694 132,621 Urban
TOTAL 3227 1,552,151 1,576,124
Source: Statistical Office of the Republic of Serbia[8]

See also: Historical population of Belgrade
Belgrade has a population of 1,576,124 as recorded in the 2002 Serbian census. The main ethnic groups are Serbs (1,417,187), Yugoslavs (22,161), Montenegrins (21,190), Roma (19,191), Croats (10,381), Macedonians (8,372), and Muslims by nationality (4,617).[59] Recent polls (2007) show that Belgrade's population has increased by 400,000 in just 5 years since the last official Census was undertaken. [60] As of December 15th 2007, the city's Institute for Informatics and Statistics has registered 1,531,741 eligible voters, which confirms that Belgrade's population has risen dramatically since the 2002 Census, as the number of the registered voters has almost surpassed the entire population of the city 6 years before.[61]

Belgrade is home to many ethnicities from all over the former Yugoslavia, largely because it was the capital.[2] Many people came seeking a better life, or fled as refugees from war and ethnic cleansing.[62] Several thousand Chinese are estimated to live in Belgrade; they began immigrating in the mid-1990s. Blok 70 in New Belgrade is known locally as the Chinese quarter.[63][64] Many Middle Easterners, mainly from Syria, Iran, Jordan and Iraq, arrived in order to pursue their studies during the 1970s and 1980s, and have remained and started families in the city.[65][66] Afghani and Iraqi Kurdish refugees are among some of the recent arrivals from the Middle East. [67]

Although there are several historic religious communities in Belgrade, the religious makeup of the city is relatively homogenous. The Serbian Orthodox community is by far the largest, with 1,429,170 adherents. There are also 20,366 Muslims, 16,305 Roman Catholics, and 3,796 Protestants. There used to be a significant Jewish community, but following the Nazi occupation, and many Jews' subsequent emigration to Israel, their numbers have fallen to a mere 415.[2]

Economy


The National Bank of Serbia, near Slavija SquareBelgrade is the most economically developed part of Serbia, and is home to the country's National Bank. Many notable companies are based in Belgrade, including Jat Airways, Telekom Srbija, Telenor Serbia, Delta Holding, regional centers for Société Générale, Intel,[68] Motorola, Microsoft, Japan Tobacco and many others.[69][70]

During the 1990s, Belgrade, like the rest of Serbia, was severely affected by an internationally imposed trade embargo. The hyperinflation of the Yugoslav dinar, the highest inflation ever recorded in the world,[71][72] decimated the city's economy. It has been growing strongly since 2000 and now over 30% of Serbia's GDP is generated by the city, which also has over 30% of Serbia's employed population.[73]

According to the Eurostat methodology, 15,4% of the city's households own a computer (surpassing all of the regional capitals),[74] According to the same survey, 39,1% of Belgrade's households have an internet connection; these figures are above those of the regional capitals such as Sofia, Bucharest and Athens.

Culture

The building of the Serbian Academy of Sciences and Arts, erected in 1922Belgrade hosts many annual cultural events, including FEST (Belgrade Film Festival), BITEF (Belgrade Theatre Festival), BELEF (Belgrade Summer Festival), BEMUS (Belgrade Music Festival), Belgrade Book Fair, and the Belgrade Beer Festival.[75] The Nobel prize winning author Ivo Andrić wrote his most famous work, The Bridge on the Drina, in Belgrade.[76] Other prominent Belgrade authors include Branislav Nušić, Miloš Crnjanski, Borislav Pekić, Milorad Pavić and Meša Selimović.[77][78][7